МОЈА ПОРОДИЦА -  МОЈА СЛОБОДА

 Дечји радови које смо послали на креативни конкурс Министарства просвете Републике Србије за време карантина.

          Здраво свима, ја сам Ирина, а ја Искра. Нас две смо сестре Давидовске. Живимо у Скопљу, у Македонији. Ова прича ,,Моја породица – моја слобода” побудила је у нама осећај топлине, јер нас подсећа на наше родитеље. То је као када раскомотиш тесне ципеле и ослободиш се многобројних бумбара у глави, који су те напали на путу од школе до куће. Једноставно вратиш се на своје место – породици.

           Свако јутро насмејано улази у нашу дечју собу. Сунце нас прво помилује по лицу, а одмах затим, у истој тој нашој собици, појаве се озарени мама и тата..... Тако растемо. Наше безбрижно детињство је постало нешто као капија кроз коју ћемо ми проћи и отићи у живот. Рађају се идеје ко ће чиме да се бави, значи тражи се пут како да постанемо људи. А најважније је, кажу мама  и тата, да сутра оснујемо своје породице и постанемо добре маме нашој деци.

           Песма и музика, уметност и позориште део су нашег детињства и ране младости. То је наша свакодневица. Наше жеље, клијају баш ту, у нашој собици, док их будним оком прати наш мали меда. Сваког јутра наши путеви крену преко мамине кухиње, да се засладе ванилом њених колачића. И док ванила налази пут дирекно до душе, силазимо у башту испод нашег балкона. Ту је татино двориште препуно мирисом ружа чије латице, исто тако, траже пут до наше душе.  

           И тако, дан за даном. Између неколико задатака из математике, страница прочитане лектире, неколико цртаћа за редом, одрастамо нас две –сестрице. Понекад дође и до неке препирке која заврши сузом. Али све је то нормално, па људи смо, и увек се заврши топлим загрљајем и пољупцем пре спавања. Протегне се и прође и тај дан... Следећи дан осване уз звуке Ирининог клавира, неке отпеване песме, неколико предивних Искриних пируета испред огледала. И, опет је сунце у нашој собици!

         Мама и тата кажу да време брзо лети, кажу као да смо јуче проходале, а ето већ данас  усправно идемо својим путем. Кажу да је пре Искриног рођења било веома тихо у њиховом дому, чак је владала превелика тишина. Убрзо затим, дошла је Ирина и створила се најлепша и највећа гужва. Одједном се вишак слободног времена претворио у секунд, и то ако се украде. Дане и ноћи проводили су у ритму откуцаја живота - смеха, па дечјег плача. Тако се рађала наша породица, наша слобода. Данас, нас четворо понекад галамимо за четрдесеторо, али дишемо као један.  

 Написале сестре Искра и Ирина Давидовске из Скопља

Пројекат ,,Причонице за децу и младе”

Удружење жена Српкиња у сарадњи са КИЦ Спона и Општином Центар – Скопље

Република Северна Македонија