„Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности“

Сећање на сликара Предрага Пепија Урошевића

Блиски су га познавали као суптилну, великодушну и надасве посебну особу. Знали су га и као неуморног путника кроз тајанствене пределе уметности и просторе сопственог универзума. Био је упорни борац против кича и баналности грађанских салона и изненадио својим искреним покушајима да каже истину у сликарству. Његова дела и данас трепере својим притајеним сјајем као скупоцена колекција ретких минерала поштована само од правих познаваоца

Синоћ је у Младинском културном центру у Скопљу отворена четврта постхумна изложба академског сликара Предрага Пепија Урошевића. Изложбу је отворио уметников дугогодишњи пријатељ сликар Мирослав Масин који је и овога пута говорио о великом романтичару који је, како је рекао, само физички отсутан, потсетивши се на њихово дводеценијско дружење.  

Иначе, сећање на младог и упорног номада против шунда и искривљених вредности у сликарству, и даље живи у родном Скопљу где је 1987. године дипломирао на Факултету ликовних уметности, на одсеку за ликовну уметност и сценографију у класи професора Родољуба Анастасова. Те године постао је и члан Друштва ликовних уметника Македоније.

За време дводеценијског бављења сликарством своја дела представио je на 19 самосталних изложби у земљи и иностранству, а учествовао је и на многим групним изложбама и ликовним колонијама.

Путовање кроз душу

Животни пут овог младог сликара карактерише непрестано путовање кроз тајанствене пределе уметности и безграничне просторе сопственог универзума. На тим путовањима он открива велику тајну да је слика заправо место драматичног догађаја, односно место стварања, пропасти и вечног обнављања универзума. Судар између  живота и смрти, кретања и мировања, светлости и таме, простора и времена, односно та вечита прича, боље рећи драма постојања јесте главни мотив његовог стваралаштва.

„Пепијев слоган још из средњошколских дана био је „Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности”. Следио је ту идеју у даљем животу и стваралаштву па се врло тешко уклапао у свакодневни клише. Зато се у потпуности слажем са ликовним критичарем Емилом Алексиевим у његовом закључку да је Пепи био аутор који се тешко, а вероватно и уопште није уклапао у институционалне оквире успешног уметника који су наметнути. Прича о Пепију је прича о уметнику у земљи у којој се тешко препознаје, а још теже признаје нечија изузетност. Био је аутор окренут себи и малим пролазним стварима. Његова прича нема срећан крај, већ је прича о талентованом уметнику који није успео да оствари сопствене стваралачке могућности у пуној мери, јер је био заглављен у нашем провинцијском блату”, казао је Роберт Урошевић у најави изложбе.

Пепи је своју изузетну уметничку авантуру почео одмах након дипломирања. Први пут публици се представио својим цртежима из  циклуса под насловом „Линија и простор”.  Та дела је радио у виду церебралних мапа, што је први пут виђено у нашој средини. У то време домаћи критичари су говорили да је реч о преносу сопствених доживљаја на ликовно платно или о експлоатацији рудних богатстава подсвести (Климе Коробар).

Паралелно са путовањем кроз сопствени унутрашњи универзум, Урошевић је био под  јаким утицајем уметника са Запада што је допринело да се одлучи за асамблаж,  врсту тродимензионалног колажа који је као начин изражавања омогућио непосредни контакт са стварношћу. Као уметник био је ретка појава на нашим просторима управо и зато што се дубоко противио баналности грађанских салона.

Био је велики противник грађанске кич културе и неприкосновени борац против те појаве у уметности. Свој дубоки револт  представио је  комбинацијом готових  предмета  чиме је  покушао да као стакло на златно урамљеним гобленима разбије малограђанске стереотипе.

Запаженија дела из овог циклуса под називом Ин-аут  су му Сломљено срце, Пијано, Зипо, Свети Трипун, Тешкото и први пут их је 1991-92. године изложио у кул-парку испред КИЦ-а, а своје колаже и гоблене представио је и у Музеју града Скопља.

Слика као место драматичног догађаја

Крај 20. века ће за овог младог уметника значити поновно враћање малим стварима. Тежиште његовог интереса све више се помера од сопствене унутрашњости  ка окружењу.  У овом периоду ради графитном оловком, а свој интерес  за природу представља сликама из циклуса Геопоетика на врло успешним изложбама  у Скопљу, Куманову и Београду.

,,У делима из овог периода (монотипије) млади сликар примећује и бележи трагове природе. Пролазност, одсутност ствари (предмета), отисак који  оставља пахуљица док се топи или неко ситно биље које расте само једном, траг капи кише која клизи низ стакло прозора, сребрни траг пужа, сећање на један непоновљиви сунчани дан, на лист који је пао у воду и отишао с њом, сећања на мала пролазна острва песка која се појављују неочекивано и исто тако неочекивано нестају. Ова дела за њега су значила ново искушење па ће се и  даље занимати за мале и пролазне ствари.

Међутим, истовремено, серијом цртежа, рађеним оловком у боји у циклусу под насловом Енергија у оловци поново ће се окренути, односно, вратити старој страсти - истраживању простора слике. У овом периоду Урошевић ствара и својевидни самостални универзум знакова за које критичари кажу да су трагови одигране експлозије. Тиме се поступно кретао ка  једној синтези свега што је урадио до тада”, закључује Климе Коробар у свом критичком остврту.

Запаженија дела из овог циклуса су Паун (неколико слика) и др. представљена су први пут на изложбама у Националној галерији 2003. и у Музеју града Скопља 2005.

„Не могу а да не споменем Кочу Фидановског, академског сликара из Скопља, који је као Пепијева сродна душа, пажљиво следио његов рад од самог почетка. Препознавши његове квалитете упорно га је храбрио и подстицао, био му је нека врста ментора. Иако се и сам није уклапао у те институционалне оквире успешног уметника, а то место је несумњиво заслужио управо подстичући младе уметнике да се боре против театралности, лажи, акробатства и искривљеног система вредности, што је врло тешко, готово немогуће. Са друге стране мислим да би се Предраг још теже уклапао у данашњи израженији, снобовски начин вредновања уметничких дела, а самим тим и аутора тих дела. Мислим да су данас ретки прави аутори, не само у сликарству већ и вајарству, архитектури који вреде и могу да оставе неизбрисив траг”, закључује Роберт Урошевић.

Животни пут Предрага Урошевића завршио се неочекивано. Нажалост, није могао да доврши започето путовање. Ипак, његова дела и данас трепере својим притајеним сјајем као скупоцена колекција ретких минерала поштована само од правих познаваоца. Ова неправда је делимично исправљена 2008. године када је у организацији кустоса Климета Коробара и куратора, ликовног критичара Емила Алексиева организована прва и изузетно посећена постхумна изложба овог младог сликара. Следиле су изложбе у Галерији 8 у Старој чаршији 2009. године и Културно информативном центру Спона, 2010. године.

Четврту постхумну изложбу академског сликара Предрага Пепија Урошевића прати Ретроспектива и критички остврт историчара уметности, Виолете Калић, као и серија приватних фотографија, а посетиоци ће моћи да је виде до 12. маја. 

Нена Ристић Костовска